Kako se jedan umetnik snalazi kao preduzetnik?

Uroš Đurić, umetnik 20 godina prisutan na međunarodnoj sceni, u razgovoru za „Novu ekonomiju“ priča kako se snalazi u klupku poreskih propisa.

„Devedesetih sam bio umetnik u usponu i bez problema živeo od prodaje slika zato što je status samostalnih umetnika nasleđen iz Jugoslavije još uvek funkcionisao. Zakoni koji su ga razorili doneti su na inicijativu ministra finansija Mlađana Dinkića takoreći preko noći, bez javne rasprave, polovinom avgusta 2005., dok su još svi na odmoru. Stručna javnost i udruženja su samim tim reagovali prekasno, tek kad su zakoni postali izvršni, ali ti protesti nisu urodili plodom i oporezovani smo kao vlasnici samostalnih zanatskih i trgovinskih radnji ili uslužnih delatnosti.  Kao da se meni svako malo javlja dispečer da isporučim sliku na nečiju svadbu ili rođendan ili kao da se ispred mog ateljea svakog jutra formira red kao ispred pekare kako bi narod pazario sveže crteže. Poštujem i pekare i taksiste, ali ja kao slikar ne mogu da funkcionišem kao samostalni preduzetnik, ja sam samostalni radnik i tim suludim nametima sam diskriminisan u odnosu na moje radno pravo i u tome je ključna razlika u nerazumevanju statusa kod zakonodavca.“